ўша кунги хабарлардан кейин қуйидаги постни ёзиб, лекин каналга чиқармагандим. Муҳримнинг
постини кўриб, эълон қилишга аҳд қилдим:
Ички ишлар органларига нисбатан ишончнинг етишмаслиги мана шундай ҳолатларга олиб келмоқда. Одамлар милицияга мурожаат қилмай, қонундан ташқари чора кўришга интиляпти, чунки мурожаат қилгач, муаммоси ҳал бўлишига ишонмайди.
Бу ишончсизлик муаммоларнинг чуқур амалий илдизларига бориб тақалади. Айнан шу ишончсизлик туфайли одамлар ҳуқуқ-тартибот органларига мурожаат қилмайди, оқибатда зўравонлар йиллар давомида жазосиз қолиб, ўз қилмишларини давом эттираверади.
Шахсан ўзим бир неча йил аввал шундай ҳолатга дуч келганман. Ёши каттароқ бир кишининг машинаси билан тўқнашиб кетдим. У машинасидан тушиб, менга жисмоний таҳдид қилмоқчи бўлди - мени сўкди, машинамни тепди, умуман, мени провокация қилишга уринди. Қонунга итоаткор фуқаро сифатида мен 102 га қўнғироқ қилиб, ходим келмагунича машинамдан тушмадим. Гап талашганим ҳам йўқ. Келган ходимнинг биринчи айтган гапи шундай бўлганди: “Нега бизга қўнғироқ қилдингиз? Ўзингиз эркакчасига ҳал қилиб олишингиз мумкин эди-ку, ким айбдорлиги аниқ-ку” (менга ҳужум қилмоқчи бўлган киши айбдор эди - ходим ҳам шуни назарда тутганди).
Бошқа бир ҳолат. 2007 йили синфдошимнинг уйига ўғри тушиб, ҳамма нарсасини олиб кетишган. Уйда ҳеч ким бўлмагани учун, ҳатто совуткич, телевизор, газ плитаси каби йирик техникаларни шошмай олиб чиқиб кетишган. Синфдошимнинг отаси йўқ эди, бувиси билан бирга яшарди. Милицияга ҳам бирга ариза ёзишган. Бир ойдан кейин бувиси билан бориб, иш нима бўляпти, деб суриштирса, масъул ходим: “Онахон, сизларни ҳам қўшиб ўлдириб кетишмаганига раҳмат айтинглар. Бизнинг холодильник ўғриларини қидириб юришга вақтимиз йўқ”, деб жавоб берган. Билишсаки, бу ўғрилик бўйича ҳатто жиноят иши ҳам очилмаган экан. Бу сабоқдан кейин ўша синфдошим фақат ўзимга ишонишим мумкин, деган ғояга таяниб қолди, чунки органларнинг адолатни таъминлаш учун ҳаракат қилишига ишончи қолмаганди.
Яна бир ҳолат. Бир танишим бозорда ишлаётганида номаълум одамлар уни “бозор раҳбарияти номидан” қўрқитиб, пул (ўлпон) талаб қилган. Табиийки, у милицияга мурожаат қилган. Ички ишлардагилар эса танишимнинг рақамини ўша “ўлпончи”ларга бериб юборган: “Ўзларинг ҳал қилиб оларсизлар”, деб. Кейинроқ улар: “Бизни сотибсан!”, деб танишимни дўппослаб кетган, табиийки, қанчадир пулини олиб ҳам қўйган. Шундан сўнг у ҳам милицияга ишониб бўлмаслигини англаб етган. Ҳатто калтакланганидан кейин ҳам шифокорлардан бу ҳақда милицияга хабар бермасликни илтимос қилган, чунки милицияга яна хабар кетса, яна калтак ейман, деб ўйлаган. Албатта, у ўша вақтда нотўғри ўйлаган бўлиши мумкин, ахир бор-йўғи 18 ёшда эди, лекин ҳуқуқ-тартибот органлари билан бўлган битта шундай тажриба ҳам тизимга бўлган ишончни йўқотиш учун етарли.
Яна бир воқеа. Бошқа бир танишимнинг ишхонасида ўғрилик юз берган, ўғрини камера орқали топиб, ушлашган. Милиция чақирилган, лекин келган ходимлар жиноят иши очмаган. Сабаб — ўғрилар тутилгани учун корхона моддий зарар кўрмагани. Табиийки, буни ўғрилар ҳам билиб олади: ўғрилик ўхшаса - фойда, ўхшамай, шунчаки камерада кўриниб қолиб, қўлга тушса ҳам - ҳеч қандай хавф йўқ. Яъни ўғрилик қилганда қўлга тушиш ҳам энди уларни қўрқитмайди. Танишим кейин нима қилди? Яхшироқ қўриқлаш хизматини ёллади ва ўғри тутилган тақдирда ҳам милицияга мурожаат қилиш беҳуда эканлигини билиб олди. Чунки, унинг фикрича, ўғрилар майда ўғрилик учун милиция келиб иш очмаганини билиб олса, улар баттар кўпаяди. Шу боис у мурожаат ҳам қилмай қўйди.
Булар бир неча йилги аввалги гаплар-ку, ҳозир ундай эмас, деб ўйлаш мумкин, лекин — йўқ. Бир-икки ойча олдин бир қадрдонимда ҳам шунга ўхшаш ҳолат бўлди. У 102 га қўнғироқ қилганидан бир ҳафта афсусланиб юрди. Ваҳоланки, унинг ҳеч қандай айби йўқ эди, шунга қарамай, “102 га қилган мурожаатингни ёпишинг керак”, деб роса овора қилишди.