Муҳаммад ибн Мункадир ҳикоя қилади: "Расулуллоҳнинг (с.а.в.) масжидларида менинг устуним бор эди. Кечалари унинг олдида намоз ўқирдим, кейин суяниб ўтирардим. Бир йили Мадина аҳли ёмғирсиз қолди. Шунда улар Аллоҳдан ёмғир сўраб (далага) чиқишди. Лекин ёмғир ёғмади. Ўша кечаси мен Масжиди Набавийда (с.а.в.) охирги - хуфтон намозини ўқиб бўлиб, устунимга суяниб ўтирган эдим. Бир пайт эгнига кўйлак кийган, яна бошқа бир кўйлакни бўйнига ташлаб олган қоп-қора одам кириб келди. Менинг устунимнинг олд томонига ўтиб икки ракаат намоз ўқиди-да, ўтирди. Сўнг деди:
"Eй Раббим, пайғамбаринг ҳарамидагилар ёмғир сўрашди, лекин ёмғир бермадинг. Мен Сендан ўтинаман, уларни суғор".
Жинни бўлса керак, деб ўйладим. Аммо у дуодан қўлини қўймасдан туриб, осмонда момақалдироқ овози эшитилди. Ёмғир келаётган эди. Уйга қайтмоқчи бўлдим.
Ёмғир овози эшитилгач, ўша одам Аллоҳга ҳамдлар айтди. Шундай айтдики, умримда унақасини эшитмаганман. Кейин:
"Мен кимманки дуойимни ижобат қилдинг. Лекин мен Сенга ҳамд айтиш билан, қудратинг билан паноҳ сўрадим", деди. Сўнгра намоз ўқий бошлади. Қиёмда узоқ турди. Субҳ яқинлашганини сезгач, сажда қилди ва витр ўқиди. Сўнгра бомдоднинг икки ракат суннатини адо қилди. Кейин фарзига жамоатга қўшилди. Мен ҳам қўшилдим.
Имом салом бергач, ўрнидан турди. Орқасидан мен ҳам турдим. Масжиднинг эшигига етгач, кийимини ёпиниб ташқарига чиқди ва ёмғирга "шўнғиди".
Ортидан кийимимни кўтариб чиқдим, тезда сув бўлиб кетдим ва унинг қаёққа кетганини билмай қолдим.
Иккинчи кечаси яна Расулуллоҳнинг (с.а.в.) масжидларида хуфтонни ўқиб бўлиб, устунга суяниб ўтирган эдим, ҳалиги киши келди. Намоз ўқий бошлади. Қиёмда узоқ турди. Тонг яқинлашгач, сажда қилди. Кейин витр ўқиди. Сўнг бомдоднинг суннатини адо қилди. Фарзга иқомат айтилгач, жамоатга қўшилди, мен ҳам қўшилдим.
Имом салом бергач, масжиддан чиқди. Орқасидан эргашдим. Кетаверди, боравердим. Охири қайси ҳовлига кирганини аниқлаб, сўнг масжидга қайтдим. Қуёш сал кўтарилгач, намоз ўқиб, ташқари чиқдим ва ўша ҳовлига бордим. У этикдўз экан. Мени кўриб, таниди ва:
"Абу Абдуллоҳ, хуш келибсиз. Хизмат борми? Маҳси тикиб берайми?" деб сўради. "Ўтган кеча ёнимда ўтирган сен эмасмидинг?" дедим мен. Унинг юзи ўзгарди. Ғазаби келди. "Бу билан сизнинг нима ишингиз бор?" деди. Дарҳол унинг олдидан чиқдим.
Учинчи кечада яна намозни ўқиб устунга суянганча уни кутдим. Лекин келмади. "Инна лиллаҳи, нима қилиб қўйдим?!" дедим. Қуёш чиққунча масжидда ўтирдим. Кейин чиқиб ўша ҳовлига бордим. У турган уйнинг эшиги очиқ, ичида ҳеч нарса йўқ эди. Ҳовлидагилар мендан: "Кеча ораларингдан нима гап ўтди?" деб сўрашди. "Унга нима бўлди?" дедим. "Сиз кетганиигиздан кейин кийимини ёйиб, тери, андоза-қолипларини солди-да, чиқиб кетди. Қаёққа кетди, билмадик?" дейишди.
Билганим Мадина ҳовлиларининг ҳаммасига кириб чиқдим, лекин уни топмадим. Аллоҳ раҳмат қилсин".
"Салафлар хулқи" китобидан
@usmat_ota
"Eй Раббим, пайғамбаринг ҳарамидагилар ёмғир сўрашди, лекин ёмғир бермадинг. Мен Сендан ўтинаман, уларни суғор".
Жинни бўлса керак, деб ўйладим. Аммо у дуодан қўлини қўймасдан туриб, осмонда момақалдироқ овози эшитилди. Ёмғир келаётган эди. Уйга қайтмоқчи бўлдим.
Ёмғир овози эшитилгач, ўша одам Аллоҳга ҳамдлар айтди. Шундай айтдики, умримда унақасини эшитмаганман. Кейин:
"Мен кимманки дуойимни ижобат қилдинг. Лекин мен Сенга ҳамд айтиш билан, қудратинг билан паноҳ сўрадим", деди. Сўнгра намоз ўқий бошлади. Қиёмда узоқ турди. Субҳ яқинлашганини сезгач, сажда қилди ва витр ўқиди. Сўнгра бомдоднинг икки ракат суннатини адо қилди. Кейин фарзига жамоатга қўшилди. Мен ҳам қўшилдим.
Имом салом бергач, ўрнидан турди. Орқасидан мен ҳам турдим. Масжиднинг эшигига етгач, кийимини ёпиниб ташқарига чиқди ва ёмғирга "шўнғиди".
Ортидан кийимимни кўтариб чиқдим, тезда сув бўлиб кетдим ва унинг қаёққа кетганини билмай қолдим.
Иккинчи кечаси яна Расулуллоҳнинг (с.а.в.) масжидларида хуфтонни ўқиб бўлиб, устунга суяниб ўтирган эдим, ҳалиги киши келди. Намоз ўқий бошлади. Қиёмда узоқ турди. Тонг яқинлашгач, сажда қилди. Кейин витр ўқиди. Сўнг бомдоднинг суннатини адо қилди. Фарзга иқомат айтилгач, жамоатга қўшилди, мен ҳам қўшилдим.
Имом салом бергач, масжиддан чиқди. Орқасидан эргашдим. Кетаверди, боравердим. Охири қайси ҳовлига кирганини аниқлаб, сўнг масжидга қайтдим. Қуёш сал кўтарилгач, намоз ўқиб, ташқари чиқдим ва ўша ҳовлига бордим. У этикдўз экан. Мени кўриб, таниди ва:
"Абу Абдуллоҳ, хуш келибсиз. Хизмат борми? Маҳси тикиб берайми?" деб сўради. "Ўтган кеча ёнимда ўтирган сен эмасмидинг?" дедим мен. Унинг юзи ўзгарди. Ғазаби келди. "Бу билан сизнинг нима ишингиз бор?" деди. Дарҳол унинг олдидан чиқдим.
Учинчи кечада яна намозни ўқиб устунга суянганча уни кутдим. Лекин келмади. "Инна лиллаҳи, нима қилиб қўйдим?!" дедим. Қуёш чиққунча масжидда ўтирдим. Кейин чиқиб ўша ҳовлига бордим. У турган уйнинг эшиги очиқ, ичида ҳеч нарса йўқ эди. Ҳовлидагилар мендан: "Кеча ораларингдан нима гап ўтди?" деб сўрашди. "Унга нима бўлди?" дедим. "Сиз кетганиигиздан кейин кийимини ёйиб, тери, андоза-қолипларини солди-да, чиқиб кетди. Қаёққа кетди, билмадик?" дейишди.
Билганим Мадина ҳовлиларининг ҳаммасига кириб чиқдим, лекин уни топмадим. Аллоҳ раҳмат қилсин".
"Салафлар хулқи" китобидан
@usmat_ota